Nagrađene priče: Stanko Krnjić

POSKOK

Točno četiri mjeseca nakon što je na rubu dvorišta pronašao svog mrtvog zeca, Lukica je, sav crven u licu i jedva hvatajući zrak, trčao ulicom i vikao iz svega glasa:

- Poskook! Poskook!

Trčao je bez ikakve obuće, kako su to činila skoro sva seoska djeca u ljetnim mjesecima. Asfalt je bio vreo pa se činilo kako ga Lukica trčeći jedva dodiruje tabanima i odmah odskače uvis. Projurio je pored susjede Marice koja je stajala pored puta i čudno ga gledala. Kratko je okrenuo glavu prema njoj i oštro, ali malo tiše nego do sada, rekao:

- Poskok!

Onda je skrenuo s puta i ne usporavajući utrčao u Joskanovo dvorište. Stao je malo podalje od ulaznih vrata kuće i počeo dozivati Joskana. Nakon tri glasna povika, jedne pauze i još dva jednako glasna ponavljanja Joskanova imena, na vratima se pojavila Ivka.

- Šta se dereš? Ljudi bi prekopodne malo zaspali, a ti se derečiš. Imaš li ti kući ikog da te malo primiri?

- Je li Joskan kući? – ne obazirući se na Ivkine objede Lukica, još zadihan, glasno upita.

- Šta će ti Joskan? Je li te ćaća spremijo štogod da ga pitaš?

- Nije me ćaća spremijo! Je li Joskan doma?

- Joskan spava i ne smijem ga buditi. Reci meni šta trebaš, ionako više ne mogu zaspati!

- Poskok! Vidio sam poskoka.

- Kakav poskok? Đe si ga vidio?

- U vašem plasteniku, u paprikama.

Ivka je virila s kućnog praga, lijeva noga i ruka su joj bile u hodniku, a ostatak tijela na terasi. Oko glave su joj lepršale plastične raznobojne trake koje su visjele na dovratku i služile kao prvi bedem obrane od muha u ljetnim mjesecima. Dok je razgovarala s Lukicom desnom rukom je sklanja trake s očiju kad bi ih vjetar nanio preko lica. Na spomen poskoka cijelim je tijelom izišla iz hodnika i zakoračila pred desetogodišnjeg susjeda.

- U našim paprikama? Poskok?

- Jes', poskok! Ima sigurno metar u njemu.

- Ma jesi li ti to dobro vidio? Baš poskok?

- Jes' poskok! Ima one crne i sive šare po leđima, a na glavi dva mala roga. U školi smo učili o poskocima.

Najednom se na vratima, iza desnog Ivkina ramena, još pospan, ukaza Joskan. Izgledao je kao da mu nimalo nije drago što je probuđen u nevrijeme ovom galamom. Prije nego je išta uspio progovoriti dočeka ga Ivka preplašenim glasom:

- Moj Joskane, poskok u našim paprikama!

- Ma kakav poskok? Šta pričaš? – sneno pita Joskan dok trlja desno oko, a lijevom se miluje po golom trbuhu. Nakon Ivkine konstatacije o poskoku, zakorači na terasu, ali još uvijek pomalo težak od sna.

- Jes', Joskane – ubaci se Lukica brzo. – Sigurno je metar u njemu, a na sredini ima debeo stomak. Sigurno je nešto ufatio i pojeo.

- Ma jesi li ti siguran da si vidio zmiju i da je baš poskok?

- Jesam, očiju mi! Evo, reko sam Ivki sve šta sam vidio. Ja sam odma pobjego ko strijela kad sam ga vidio.

- A šta si ti radio u našem plasteniku po ovoj žegi?

- Ništa. Samo sam prolazio tuda, pošo na rijeku, i vidio ga kako se vere po granama. Kad me je vidio pobjego je dolje u paprike i više ga nisam vidio. Od straha sam i ja pobjego. I odma sam došo da vam kažem, ni kući nisam išo.

Popodnevni lahor je lagano pojačavao, ali ne toliko da rastjera žegu što je nalijegala na zemlju. Joskan je ukočeno stajao na terasi, s brade su mu kapi znoja klizile na vrat pa niže u šumu dlaka na prsima. Ivka se lijevom rukom podbočila, a desnu provlači kroz kosu, spušta na usta po opet kroz kosu. Strah joj je preklopio lice i to se lako da primijetiti. Uskoro su, čim malo popusti žega, trebali u plasteniku brati paprike. Teško je bilo naći kupca u ovo doba kad svi imaju i previše paprika i sigurno boljih od njihovih. A ni cijena nije bila bogzna kakva. Joskan je uspio nagovoriti prekupca, starog poznanika, da mu otkupi paprike pa makar malo i spustio cijenu, bitno je da se poberu i prodaju. Ostanu li neobrane, za nekoliko dana će zbog visokih temperatura početi gnjiti, a omest će i sazrijevanje novih. Tako bi šteta bila dvostruka. Računao je Joskan da bi ovo branje moglo iznijeti bar petsto kila, a kad se pomnoži s nekom pristojnom cijenom, ne bi trebalo biti loše. Sljedećega tjedna je opet branje, pa opet neka para u džep. Dosta njih nisu uspijevali prodati prispjele paprike pa su ih morali obrati i baciti da ne gnjiju na stabljici. To je najgore – moraš ih brati da bi ih bacio. A sad se ukazao taj neki poskok. Ni sam nije znao što će.

- Ajde, da mi vidimo đe je taj poskok! – neodlučno je Joskan procijedio kroz poluzatvorene zube.

- Nemoj, moj Joskane! Nemoj, jadan ne bio! Ja ti ga tamo ne išla, a ni ti nemoj – na rubu suza piskutala je Ivka.

- Pa, moram vidit šta je tamo, ne moremo samo tako to ostavit.

- A, šta ako te ujede, jadna ti sam, majko moja. Crkle i paprike i poskok dabogda!

- Ma, neće ujesti…

- Oće, oće! Sjećaš li se šta je Martin tetkov jada vidio kad ga je ujeo poskok?

- Martin je onda bio dijete i…

-Bio ne bio dijete ili bio veliki isto je – već zajapurena lica odlučno je Ivka nastavljala nagovaranje.

- Ženo Božja, pa dolazi nam čoek pred večer po paprike, moramo ih obrati.

- Ja ih ne brala, pa nek sve crkne. Meni je zdravlje važnije, a ni ti tamo nećeš ići ako imalo pameti imaš.

- Ma, pobjego je on sigurno, ta ne more u plasteniku biti tako dugo od ove žege…

- E, nije istina, poskoci vole žegu i mogu biti na njoj danima… ne mogu oni zimu, ako nisi znao. Ni ja ni đeca nećemo u paprike danas, a ne znam ni kad ćemo opet.

Lukica je sve vrijeme stajao pred njima i gledao sad u jedno sad u drugo. Kako se dijalog vodio dosta brzo, Lukica je u tom ritmu vrtio glavom desno-lijevo, a kad je zaključio da mu je to prenaporno kratko je upao u njihov razgovor.

- Idem ja kući, moram ćaći kazati da ni on ne ide u naše paprike, možda i tamo ima poskoka.

- Vidiš, moj Joskane, ni oni neće brati paprike. Ljudi misle glavom, a ne džepom – pobjedonosno je izgovorila Ivka.

- Šta imaju brati? Pa, jučer su ih brali i sve prodali onom čoeku na velikoj pijaci. Sad su mirni bar sedam dana. Mi naše nismo brali ima deset dana. Trista eura ti je danas u plasteniku pa ti vidi hoćemo li brati li nećemo – ljutito će Joskan.

- Vala, ja ga ne išla u plastenik pa neka je i iljadu eura u njem.

Predvečer se pred kućom zaustavio kamion iz kojega je izišao nizak debeo muškarac. Joskan je istrčao i objasnio mu zašto nije pobrao paprike. Debeli je zapjenio u licu i pitao zna li on da će sad morati čekati do sutra da mu netko ubere paprike jer ne može voziti samo pola kamiona na tako dalek put. Joskanu je sve jasno, sve zna, sve razumije… ali situacija je takva kakva jest. Debeli se bez riječi vratio u kamion i odvezao niz ulicu.

Pet dana je Joskan obilazio oko plastenika, ponekad bi zakoračio nekoliko koraka u gustu krošnju koja je već dosezala do ramena, ali brzo bi se vraćao. Ivka je išla za njim i odgovarala ga od njegova nauma. Svaki pokret stvarao je šumove i Joskanu se pričinjalo da to poskok mili krošnjom, od čega ga je obuzimao strah koji mu je remetio planove. Vraćao se natrag, a Ivka bi pobjedonosno koračala prema kući. Paprike su počele venuti, što od velike žege, jer je preko dana temperatura u plasteniku dosezala i šezdeset stupnjeva, što od prezrelosti, jer je već petnaest dana prošlo od zadnje berbe. Šestoga dana otkad se pojavila priča o poskoku Joskan smogne snage i uđe u plastenik. I Ivka je malo smanjila svoju priču pa mu je bilo lakše. Bio je odlučan stvar izvesti na čistac i toliko srdit da je bio spreman sukobiti se s najvećim poskokom, samo da ga vidi. Nije našao nikakva poskoka, ali je do kraja dana petstotinjak kila trulih paprika bacio na susjednu njivu.

Dok je Joskan tražio poskoka, nekako oko podne Lukica i Ivan, kolega mu iz razreda i susjed, išli su prema rijeci na kupanje.

- Šta Joskan u podne radi u plasteniku, matereti? – Ivan u čudu upita Lukicu.

- Traži poskoka.

- Kakvog poskoka?

- Onog što je proljetos ugrizo mog zeca pa mi je zec krepo.

- Tvog zeca? Zar nisi pričo da ga je Joskan otrovo jer mu je jeo kupus kad bi ga ti pustio?

- Jesam, pričo sam. Ali Joskan kaže da ga nije on otrovo nego da ga je poskok ugrizo pa je zato krepo. Izgleda da se sad onaj poskok vratio i sakrio u Joskanove paprike… Pusti Joskana, ajmo mi na kupanje!